Prljavi pokvareni prevaranti - TriDeNet APP ISP

Cilj ovog dela sajta je predstavljanje svih laži na kojima je izgrađena firma TriDeNet APP ISP. Kako istih ne nedostaje, imaćete šta da čitate. Nećemo objavljivati baš sve što imamo, pošto će neke teme morati da sačekaju pokretanje rubrike "Slučaj TriDeNet" za šta ćemo svi morati da se strpimo dok neke stvari ne krenu svojim tokom ;)

Počećemo od prve laži sa kojom se ljudi susreću prilikom upoznavanja TriDeNet-a. To je njen naziv.

U skladu sa velikim ambicijama vlasnik TriDe-a svoju firmu predstavlja kao kompaniju. Pogledajmo relevantne definicije ovog pojma i kako domaće pozitivno zakonodavstvo tretira isti.

company: društvo, preduzeće, kompanija

Dakle definicija je jasna. Kompanija podrazumeva udruživanje kapitala, to jest učešće više lica. Upotrebljava se da označi privatna ili javna preduzeća i to najčešće akcionarska.

Sve ovo možete videti na sajtovima koji imaju evidenciju privrednih subjekata, podaci su javno dostupni i svako može da im pristupi.

Dakle, firma je registrovana na ime vlasnika i uz dodatak PR koji označava (privatnog) preduzetnika, što jasno govori da nema ni govora o bilo kakvom društvu tj. kompaniji. Naziv jeste bombastičan i sugeriše veličinu i moć, pa je to verovatno razlog zašto vlasnik TriDeNet-a toliko voli da tako krsti svoju firmu.

Zašto TriDe godinama koristi prefiks kompanija kad TriDe ni po jednom kriterijumu to ne može da bude - da li iz neznanja ili nekog drugog razloga, ostaće tajna. Domaće zakonodavstvo ne definiše pojam kompanije, a u stručnim krugovima se isti koristi prilično široko, pa to pruža mogućnost ovakvih zloupotreba.

Bilo kako bilo, senior management-u stavljamo na znanje da TriDe nije kompanija niti to može da bude. Zato, ako ovo pročitaju, neka prestanu da obmanjuju javnost.

Još jedan detalj vezan za registraciju: od svog osnivanja do sredine 2006. TriDeNet je bio registrovan za obavljanje delatnosti pod šifrom 92340 (ostale zabavne aktivnosti, na drugom mestu nepomenute). Tek tada je šifra promenjena u 64200 (telekomunikacije). Kako je "kompanija" godinama obavljala tu delatnost suprotno prijavljenoj delatnosti (zabava, iz vremena dok je TriDe bio igraonica) ostaje nejasno, pošto Zakon insistira na poštovanju registrovane delatnosti i predviđa prekršajne sankcije u slučaju kršenja tih odredbi. Nije na žalost ni prvi a izgleda ni poslednji put da "kompanija" volšebno zaobilazi zakonske propise.

U jednom relativno kratkom periodu krajem leta 2007. godine, senior management je došao na ideju da svežu krv za posustalu kompaniju u vidu nove radne snage pribavi oglašavanjem visokih plata. Pošto jedna slika vredi hiljadu reči, pogledajmo kako je to izgledalo tada:

Valja reći da su ovi oglasi svojevremeno izazvali pravu pomamu i bilo je popriličnih problema da se organizuju intervjui za toliki broj ljudi (o intervjuisanju će još biti reči). Ipak, šta se mora, nije teško. Management je nekako obavio taj teški posao i gomila novih kolega je došla u firmu. Napomenimo da je taj talas zapošljavanja potrajao skoro do Nove godine, pošto su se ljudi na probnom radu smenjivali, kako su prethodni odlazili novi su stizali. Malo ko se, međutim, trajno zadržao!

A sad glavna stvar: plate! Da vidimo šta je stvarno a šta marketing. Idemo redom.

Krajnji rezultat ove kampanje je bio poražavajući, iako je u prvi mah delovalo da je management postigao pun pogodak. Interesovanje je bilo ogromno, puno ljudi je došlo a zatim otišlo sa neispunjenim očekivanjima i uz jak osećaj da su prevareni te se po gradu proneo glas da su oglasi navlakuša a TriDe sa top managerom Ćorom na čelu prevarantska firma. Posledice tih glasina uskoro su se osetile - na oglase za posao se posle toga javljalo mnogo manje ljudi nego pre uprkos tome što ih TriDe objavljuje na bukvalno svim sajtovima koji oglašavaju tu vrstu oglasa. Od nuđenja visokih plata se definitivno odustalo i verujemo da se Ćora pita šta mu je to trebalo, mada on teško priznaje da nije u pravu pa je verovatno našao nekoga da ga optuži za taj promašaj.

Ovaj deo sajta smo pomalo zapostavili, pa sam zbog toga rešio da nešto napišem i tako udahnem novi život ovom važnom delu sajta.

Pisao sam već o projektu kablovskog Interneta na Kotežu II. Kao što sam napomenuo, bio je to veliki hype, pa je čitav grad znao. To što je od svega na kraju bilo "tresla se gora rodio se miš" posebna je priča, te nećemo o tome. Ono o čemu hoćemo pričati je jedna lagarija top managera Ćore vezana za taj projekat. Malo nakon pokretanja realizacije projekta kablovskog, bile su u toku pripreme za umrežavanje i puštanje na Internet jedne Pančevačke SrednjeŠkole. Ćora je inače imao običaj da sa sobom na razgovore o takvim poslovima vodi svedoke njegovih maestralnih pregovaračkih veština. Tako je tom prilikom moja malenkost završila u kancelariji direktora SrednjeŠkole, na sastanku sa direktorkom, pomoćnikom direktora i par profesora informatike.

Treba napomenuti da sam tada još bio mlad i neiskusan, te nisam poznavao ni Ćoru (mada sam polako sticao sliku) ni način poslovanja TriDeNet-a. Pre sastanka sam od Ćore dobio instrukcije da je dovoljno da "izgledam pametno" i da na sve što pitaju da li možemo odgovaram da možemo, što su u suštini jedina dva pravila koja su vam potrebna u bilo kakvim poslovnim pregovorima za račun TriDeNet-a. Tako je i bilo, priča o svemu i svačemu, sve što su zahtevali mi smo rekli da može bez ikakvih problema te se na kraju stiglo i do kablovskog. Verovatno usled velikog interesovanja koje je tada vladalo nakon uspešne marketinške kampanje, direktorka je pitala Ćoru kakvu infrastrukturu TriDe ima na Kotežu. Ćora je mrtav-ladan odgovorio "optiku*, razvučenu po celom Kotežu". Ja sam ga zbunjeno pogledao, pošto znam da u to vreme TriDe nije imao ni "o" od optike, ne samo na Kotežu već nigde! Tu sam valjda prvi put spoznao kako Ćora izgleda kada laže, što će se pokazati kao neprocenjivo iskustvo u borbi za opstanak u surovim uslovima TriDe-a. Direktorka je izrazila nevericu, pošto je očigledno poznavala činjenicu da optika mora da se ukopava što nije tako jednostavno i ne može baš svako tek tako da radi. Ćora je međutim bio uporan i dao je kontraargument da na Kotežu II već postoji podzemna infrastruktura za kablove, na šta sam ga ja samo zgranuto pogledao.

*Misli se na tehnologiju kablova sa optičkim vlaknima, koja je inače pouzdanija, skuplja i komplikovanija od Etherneta i Wirelessa na kojima je TriDe zasnivao svoju mrežu.

Bilo kako bilo, čini mi se da ih baš i nije ubedio te ga više ništa nisu pitali, iako se dosledno pridržavao starog proverenog pravila "što je laž veća, to će pre ljudi u nju da poveruju". U svakom slučaju, prešlo se na druge teme, pa je autoru laknulo i nije se više osećao tako neprijatno kao do tada.

Pošto smo krenuli sa temama o raznim mrežnim tehnologijama da kažemo koju reč i o popularnom ADSL-u.

Svi znamo da je državna telekomunikaciona kompanija krenula sa izgradnjom ADSL infrastrukture u celoj zemlji, što je direktno ugrozilo provajdere tipa TriDeNet-a. Naime, TriDe svoje poslovanje zasniva na prilično nepouzdanom wireless-u sa opremom koja se koristi za nešto za šta nije namenjena. Prednost tog poslovnog modela je izuzetno niska cena opreme. Međutim, ADSL zahteva ogromna ulaganja i mnogo veću stručnost, pa TriDe očigledno nije mogao da se upušta u te vode, uprkos željama i visokim ambicijama managementa.

Da ne bi sasvim ispao iz trke, Ćora je sa VelikimProvajderom sklopio dil o zastupanju, kako bi korisnici mogli preko TriDe-a da otvaraju naloge i dobijaju opremu. To je međutim urađeno tako da manje upućeni korisnici misle da ADSL uzimaju od TriDe-a a ne od VelikogProvajdera. Recimo, korisnička imena su imala sledeću šemu:

Malo bezveze, zar ne? Ta mala bezazlena varka je funkcionisala sa promenljivim uspehom, pokatkad je "radila" a ponekad i ne (kao u primeru opisanom u sledećem članku). Ja sam lično imao nelagodu svaki put kad bi se pokrenulo pitanje "TriDeNet-ovih" ADSL korisnika, doduše, u firmu sam došao tek kad je to sve već bilo zaživelo, pa je to možda samo bio moj subjektivni doživljaj. Ili ja slabo razumem principe savremenog poslovanja. Da, biće da je to u pitanju.

TrgovinskaFirma, poznata iz priče o Asteriksu^TM Asteriks i Obelisk, tražila je svojevremeno rešenje za povezivanje svojih lokacija u nekoliko većih gradova u Srbiji. Opredelili su se za ADSL, pošto nisu imali neke velike zahteve, a s obzirom da su već uzimali Internet od TriDe-a, prvo su tu pokucali na vrata.

Kad neko pita da li TriDe nešto može, postoji samo jedan odgovor - može! Tako je bilo i ovaj put. Ćora je savršeno organizovao ovaj složeni posao. Podelio ga je između poslovne i tehničke administracije i tehničke podrške. Trebalo je podneti zahteve za proveru tehničkih uslova za uvođenje ADSL-a na datim lokacijama, kontaktirati VelikogProvajdera radi otvaranja naloga i obezbeđivanja opreme, i najzad, uspostaviti VPN tunele između centrale i lokacija jednom kada oprema bude postavljena (sva sreća što je postavljanje preuzela TrgovinskaFirma, tj. njihov informatičar, Milojko). Milojko je inače bio sasvim OK lik, i sa njim smo svi imali dobar odnos. Ja sam po prirodi posla najviše komunicirao sa njim i mogu reći da je to uvek bilo bez ikakvih problema.

Elem, dobio sam spisak sa zahtevima u pogledu ovog posla uz izričitu napomenu "da TrgovinskaFirma NE SME da zna da je ADSL od VelikogProvajdera". To me je prilično začudilo, ipak je Milojko diplomirani elektroinženjer, tako možda možemo da lažemo nekog ko je juče počeo da se bavi računarima. Uglavnom, autor je do tada prevalio svašta preko leđa u TriDe-u pa je već razvio mehanizme izbegavanja suludih prohteva na takav način da posao bude završen a njegova savest mirna. Tako sam ovog puta odlučio da upotrebim sve svoje diplomatske veštine kako bih izbegao pominjanje VelikogProvajdera, a ako oni vide sami - OK.

Ceo posao se otegao, usled činjenice da su koleginice u poslovnoj administraciji stalno odlazile i dolazile, tako da su u tih mesec-dva najmanje njih tri radile na podnošenju zahteva prvo Telekomu a onda i VelikomProvajderu. Rezultat toga je bila velika konfuzija usled koje je TrgovinskaFirma ostala bez ADSL-a na jednoj lokaciji a da nisu na vreme obavešteni, plus što je oprema koja je stigla bila neodgovarajuća. Naime, postoje dve vrste ADSL modema, jedna je namenjena POTS, a druga ISDN linijama. Uglavnom, usled propusta poslovne administracije nije stigao modem za ISDN potreban za lokaciju na koju je Milojko trebalo da ide. On je zbog toga bio prilično ljut, a kako je bio u kontaktu samnom, ja sam se našao u neprijatnoj situaciji da objašnjavam šta se i kako desilo (ni prvi ni poslednji put, ali dobro ajde). Srećom, razuman je čovek pa smo i to nekako pregurali.

Oprema je nekako postavljena pa je ostalo da se iskonfigurišu VPN tuneli. Tu je bilo problema sa jednom od lokacija, pa je bilo potrebno kontaktirati VelikogProvajdera po pitanju nekakvih parametara. Tu sam ja uvijajući rekao Milojku da treba da saznam te parametre pa da se čujemo, na šta je usledio odgovor: "Da, vidite sa kolegama iz VelikogProvajdera, pa se čujemo!" Hladan tuš za mene, osetio sam se pomalo posramljeno, mada lično nisam imao razloga, ali eto, sramio sam se za Ćoru, koji je izgleda njima nalagao da dobijaju TriDeNet-ov ADSL. Pitao sam se "kako je moguće da je mislio da će to da progutaju!?"

U The greatest misses sam pisao o tome šta se sa Admin interfejsom dogodilo nakon Banetovog odlaska. Taj događaj zaslužuje poseban tekst koji ovom prilikom obećavam da ću napisati. Između ostalog, nakon teške havarije Radius servera na kome se vrteo Admin interfejs, došlo je do raznoraznih problema sa evidencijom potrošnje korisnika. Jedna od stvari koja se dešavala su višestruki zapisi za jednu potrošnju. Na primer, korisnik provede 20 sati na mreži i pri tome potroši recimo 83,93 MB, a u bazi se pojavi 10 zapisa o toj potrošnji, što se zatim obračunava kao da je proveo 200 sati i potrošio 839,3 MB. To i ne bi bio neki veliki problem, da TriDe ne nudi pretplatu sa ograničenjem protoka od 2 GB. U slučaju probijanja tog limita, korisnici plaćaju doplatu čiji iznos zavisi od iznosa prekoračenja i koji se obračunava po MB. Jasno je da kod korisnika sa ovom pretplatom, ovakva računica može da dovede do drastičnog povećanja iznosa koji moraju da doplate. Ovi zapisi nisu mogli da se brišu direktno iz softvera, pošto se radilo o nepredviđenoj situaciji nastaloj usled problema sa bazom podataka, pa je istoj moralo da se pristupa ručno i da se tamo brišu recordi.

Sve je ovo dobro poznato, međutim ono što nisam znao je kako je poslovna administracija obračunavala ta prekoračenja nakon problema sa serverom. Srećom, jedan od bivših saradnika TriDe-a, koji između ostalog prikupljaju pretplate od korisnika u svojim mestima, me je prosvetlio i pojasnio kako je to izledalo.

Da potkrepimo pricu - ovako se u tridenet-u "poshteno" naplacuje prekoracenje "dozvoljenog" prenosa podataka - .jpg u prilogu.

Covek je morao da doplati 8.000,00 dinara pa su se sa "Savom M" ;-) nasli na 4.000,00. Posteno, nema sta!!!

Pozdrav od bivseg (sa)radnika tRiD-a.

Iako smo mi u tehničkoj brisali višestruke zapise svaki put kad je bilo pritužbi ove vrste, očigledno se dešavalo da ljudi moraju da plate - finansijski management nije imao mnogo razumevanja za situaciju pa je po difoltu postupao u skladu sa jednim od osnovnih principa poslovanja korporacije - APP (Ako Prođe Prođe). Ovog puta je prošlo.

Svako ko je upućen u prodaju softvera ili postavljanje računarskih mreža, zna da se u takvim poslovima najčešće dogovaraju dve stvari: cena samog softvera odnosno cena opreme i postavljanja iste, i održavanje nakon instalacije. Poznato je i da su pare od održavanja najslađe, jer ako se prvi deo posla odradi kako valja, uz malo sreće, pare stižu svakog meseca a da ne morate mnogo da se mučite.

TriDe pruža usluge podrške, i danas ćemo pričati o tome. U priči o Admin interfejsu, pomenuli smo da je taj softver prodat nekolicini provajdera u našoj zemlji uz dogovorene usluge održavanja i nadogradnje tog softvera. Pored admin interfejsa, TriDe pruža usluge postavljana i održavanja Linux servera.

Apropo softvera, instalacija je uvek obuhvatala podizanje Linuxa, instalaciju svega potrebnog i instalaciju samog softvera. Podrška se sastojala u tome da kupci kontaktiraju Ćoru, Ćora Baneta, nakon čega bi Bane odradio šta treba da se odradi preko tunela uspostavljenih od njegove mašine do instaliranih servera klijenata. Po dogovoru je bilo i sitnih prilagođavanja softvera u skladu sa zahtevima korisnika, kao i eventualni upgrade ako kupci odluče da kupe novu verziju. Sve je ovo funkcionisalo bez problema dok Bane nije otišao. Nakon toga se javio problem održavanja. Ćora naravno nije rekao da više nema čoveka koji to radi, već se oslanjao na sreću, koja ga je, mora se reći, do tada dobro služila.

Nije dugo trebalo da se javi prvi klijent sa zahtevom da se napravi neka izmena na softveru, koja je već bila dogovorena. Ćora je naprasno postao prezauzet pa je klijent direktno kontaktirao mene. Kako od senior managementa nisam mogao da dobijem konkretan odgovor na pitanje ko će da održava softver, preneo sam problem programerima. Ćora se tada još nadao da nova programerska ekipa može da preuzme razvoj softvera, pa je odugovlačenjem kupovao vreme, dok oni ovladaju Radius serverom. Nije to neka velika mudrost, šta, potrebno je samo dobro poznavanje Linuxa, TCP/IP protokola, 3-4 programska jezika i baza podataka tj. SQL-a, kao i poznavanje i iskustvo u radu sa RADIUS protokolom. Nikakav problem naći takvog čoveka da radi za 20.000 mesečno, koliko je nuđeno Banetu prilikom vraćanja na poziciju programera.

Ubrzo se pokazalo da to tako ne može, programerima je zabranjeno da prilaze Radius serveru, pa tako čak nisu smeli ni da gledaju kod a o nekom menjanju istog da ne pričamo. O tome možete čitati u O daljem razvoju admin interfejsa. Tada je zahtev ovog klijenta zaista postao problem. Uglavnom, sada su programeri imali dobar izgovor da se ne bave time, pa je Ćora verovatno nekako ispeglao, bar se ja više sa dotičnim kupcem softvera nisam čuo u vezi toga.

Isti klijent je imao i nekakav problem sa softverom, pa sam pokušao da priđem serveru. To nije išlo tako lako, podsećam, tuneli koje je Bane imao podešene na svojoj mašini nestali su nakon što je njegov bivši računar promenio vlasnika. Tako je od ničega napravljen veliki posao, a na kraju se ispostavilo da problema nije ni bilo, već oni nisu koristili interfejs softvera kako je predviđeno.

Videli smo kako je izgledalo održavanje Banetovog softvera, a sad da pomenemo i servere. Kao što rekosmo, TriDe zainteresovanim klijentima nudi postavljanje i održavanje Linux servera. Najčešće su to bili web i mail serveri. Nekoliko ih je postavila i moja malenkost, a za vreme rada u TriDe-u u moje dužnosti je spadalo i održavanje tih servera. Za pola njih nisam imao parametre (adrese, lozinke i ostalo), jer je Šone Admin sve to držao u glavi. Pored toga, usled velikog obima posla, ni servere firme nisam stizao da održavam kako treba, a kamoli servere drugih firmi. Nije da to nisam voleo da radim, naprotiv, to je najlepši deo posla, već Ćora jednostavno to nije smatrao prioritetom, a kad sediš za računarom zagledan u konzolu a ne javljaš se na telefon da radiš tehničku, Ćora misli da hvataš zjala, pa ti odmah nađe neki "pravi" posao. Bez obzira na to što tog održavanja praktično nije ni bilo, Ćora je uredno naplaćivao stavku "održavanje", i verovatno to čini i danas, kada više nema administratora koji poznaje Linux (o poznavanju web servera, mail protokola, DNS-a i drugih stvari da ne govorimo).

Odličan primer koji ilustruje kako je to "održavanje" izgledalo je Dalekoistočna ambasada o kojoj ste mogli da pročitate u The greatest misses (videti Dalekoistočna ambasada). Sticajem srećnih okolnosti, u ambasadi radi Ćorin kum, što možda ima a možda i nema veze sa time što je većinu poslova u vezi Interneta i mreža tamo dobio TriDe. Između ostalog, tu je bilo i održavanje web i mail servera ambasade. Za to se naplaćivala sasvim pristojna suma, za koju se niko ne bi bunio da je dobija svakog meseca, pogotovo za trud koji je ulagan u taj posao. To "održavanje" se svodilo da se Vlaji iz ambasade pomogne kad pozove i kaže da ima neki problem, što se dešavalo jednom u dva meseca. Ipak, kad se uporedi sa drugim sličnim poslovima, i to je izgledalo kao velik angažman.

Al, ne lezi vraže, jednog dana je iskrsao ozbiljniji problem sa ambasadom - zvali su i rekli da mail server ne radi. Srećom, za ambasadu sam imao neku šemu koju je Che svojevremeno napravio kad je nešto rađeno na njihovoj mreži, pa bar nisam morao da zivkam Šoneta za adrese i šifre. Najgore od svega je što za neke od tih servera koje "održava" TriDe ni Šone ne zna šifre, pa se bogami dešavalo i da moramo da "hakujemo" servere da bismo dobili root. Zamislite osećaj kad vam treba dva sata da saznate o kakvom serveru se radi, gde se nalazi, koja mu je adresa, a onda sa Šonetom pet puta razgovarate u pokušaju da doznate i šifru i na kraju ispadne da nijedna ne odgovara. A Ćoru klijenti zovu i Ćora zove vas! Da se vratimo na priču o Ambasadi, dakle ulogovao sam se, proverio server, pogledao saobraćaj na mreži, i ispostavilo se da sa mail servera "bije" nekih 2 Mbps. Provera nije dugo trajala i ispostavilo se da je došlo do, hm recimo "ugrožavanja sigurnosti" :) Nakon saniranja problema, pogledao sam malo detaljnije podešavanja i shvatio da server uopšte nema firewall!!! Ljudima koji ne poznaju problematiku a nekim čudom su stigli do ovde, da kažem da je to isto kao kada biste svaki dan ostavljali otključan automobil u centru grada nadajući se da "neće niko". Stavio sam firewall pitajući se u kakvom li su stanju ostali serveri, kad ovaj koji još povremeno i obilazimo ima ovakve propuste.

Pripovedanje o održavanju servera me je podsetilo još jednog detalja. Naime neposredno pred moj odlazak iz firme, Dalekoistočna ambasada je prestala da koristi web server a sa TriDe-om je obnovljen ugovor o održavanju servera. Uz to je dogovoreno da se mail server premesti u TriDe-ove prostorije. Ja sam otišao pre nego što se to dogodilo.

Kako se kasnije ispostavilo, server je zaista "premešten" ali kako!? Prebačen je samo domen a ne cela mašina, koja je ko zna gde završila (ni to ne bi bio prvi put - klijent ima mašinu sa dignutim serverom koju da TriDe-u što bi se zvalo housing a u stvari dobije virtuelni domen na nekom od dva TriDe-ova servera dok se za samu mašinu nađe neka druga namena, ako razumete šta hoću da kažem). Tako je Ambasada umesto da ima svoj mail server pod nadzorom TriDe-a kako je predviđeno ugovorom, dobila samo virtuelni mail domen na TriDe-ovom hosting serveru, koji smo opisali u KayakEC 2007.

Važna napomena: pošto se ovo izdešavalo nakon mog odlaska, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da ovakav razvoj događaja nije dogovoren sa ljudima iz ambasade, tako da je moguće da su oni na to pristali. Međutim, kako je glavni kontakt sa TriDe-om sasvim slučajno Ćorin kum i kako se dalekoistočnjaci začudo jako slabo razumeju u informacione tehnologije, moguće je da su ih ubedili da je tako čak i bolje.

Ovaj članak moram da započnem jednim objašnjenjem tehničke prirode. Naime, jedan od relevantnih pojmova u wi-fi oblasti je i point-to-point link. Point to point (od tačke do tačke) znači da se link uspostavlja između dve krajnje tačke za razliku od point to multipoint načina povezivanja gde se link uspostavlja od jedne ka više tačaka. Ako ste kojim slučajem korisnik usluga nekog wireless provajdera, najverovatnije koristite ovaj drugi način, pošto ste na jednu pristupnu tačku provajdera zakačeni zajedno sa drugim korisnicima. Što više korisnika na jednoj pristupnoj tačci, to je veće opterećenje i manji kapacitet. Jasno da je point-to-point način povezivanja u prednosti pošto se na taj način omogućava mnogo viši kvalitet usluge za tog jednog korisnika povezanog na taj način uz veću sigurnost i pouzdanost.

Čemu sve ovo. E pa ovaj pomalo zamorni uvod je neophodan da biste razumeli problematiku koja je predmet ovog teksta. Shvatili ste da je point-to-point rezervisan za ozbiljne poslovne korisnike. A kud ćete ozbiljnijeg korisnika od VelikeFirme - od koje, sećate se, TriDe iznajmljuje veći broj lokacija za postavljanje opreme. Do skoro je ta usluga bila regulisana kroz kompenzaciju a kako smo obavešteni, VelikaFirma je u međuvremenu prestala da koristi TriDe internet što je već posebna tema.

Elem, do leta 2007. je link za centralu VelikeFirme bio uspostavljen preko jedne od pristupnih tačaka na već čuvenj zgradi SDK. Dakle antena postavljena na njihovoj lokaciji se "kačila" zajedno sa antenama desetina drugih korisnika na jednu od TriDe-ovih antena postavljenih na zgradi SDK. Prilikom potpisivanja ugovora koje se dogodilo tog leta, definisana je lista zahteva VelikeFirme u pogledu bandwidtha, e-mail saobraćaja, i još par drugih stvari uključujući i uspostavljanje point-to-point linka koji je postao neophodan s obzirom na relativno velik propusni opseg koji bi u dotadašnjoj konfiguraciji teško mogao da se dostigne.

Realizacija većeg dela stavki ugovora je zapala meni - tu nije bilo mnogo problema, odredio sam adrese prerutirao šta treba, odredio ograničenje propusnog opsega i to je bilo to. Ono glavno, point-to-point link, međutim nije odrađeno! U čemu je kvaka? Pa da bi se to odradilo bilo je neophodno postaviti dodatnu antenu i jednu wireless karticu, a to jelte košta para. Nema veze što je u pitanju krucijalni poslovni partner od koga mnogo toga zavisi, nema veze što se opterećuje pristupna tačka koju koriste i drugi korisnici, ako se ukaže prilika da se prištedi, management je ne propušta.

Tako je ovaj šatro point-to-point link funkcionisao mesecima, uz standardnu konspirativnu praksu koja je podrazumevala da se u kontaktima sa tehničkim osobljem VelikeFirme izbegava tema p-t-p linka a ako već dođe do pominjanja iste, da se pravimo da je sve kako treba da bude. Na kraju je ipak pušten pravi p-t-p što nam je svima u tehničkoj donelo mirniji san :) Nije dugo potrajalo a VelikaFirma je donela odluku o promeni Internet provajdera što u praksi znači da će TriDe ubuduće morati da plaća (novcem) lokacije koje iznajmljuje.

Kad smo već načeli temu point-to-point linkova, da završimo i sa time. Slučaj opisan u prethodnom tekstu je izdvojen kao najflagrantniji primer, i nikako ne znači da je to bio jedini slučaj da je nekome uvaljen lažni point-to-point. Kao što smo već pomenuli, ova vrsta linkova ima primenu kod zahtevnijih korisnika kao što su velike firme i potprovajderi. Njima je veoma bitno da link funkcioniše besprekorno naročito kad se uzmu u obzir količine novca koje za tu svrhu izdvajaju. Još jedan slučaj obmanjivanja korisnika iz ove kategorije je već pominjani Kostolac (videti Uspon i pad Podunavskog sektora).

Dakle, nekada davno uspostavljeni link od Kovina je u početku radio bez većih problema. Vremenom je međutim na ripiter pored VelikeEnergetskeKompanije nakačeno još par firmi plus jedan potprovajder. Naravno da je to preopteretilo opremu pa su počeli da se javljaju problemi. Kulminacija je bila kada je jedan od potprovajdera nakon što su ih izbacili sa prethodne lokacije zbog neplaćanja, prebačen da se kači na ovaj ripiter, i to na onaj isti interfejs gde se kačio onaj potprovajder od ranije (u daljem tekstu Podprovajder1). Na taj način je kvalitet veze i kod jednih i kod drugih drastično pao, a situaciju je dodatno zakomplikovala činjenica da su oni međusobno bili (verovatno su i sada) ljuti konkurenti.

Ova varka je funkcionisala neko vreme, uprkos svakodnevnim intervencijama nakon urgencija bilo iz Potprovajdera 1 ili Potprovajdera 2. Ključno je bilo da se od njih sakrije činjenica da su na istom interfejsu. Zapravo, Potprovajderu 2 nije bilo mnogo bitno, oni se nisu mnogo bunili (ionako nisu plaćali) ali Potprovajder 1 se poprilično bunio zbog učestalih prekida u radu i loše veze. To su na svojoj koži najbolje osetili radnici tehničke službe prilikom dežurstava, pošto su razgovori sa vlasnikom Provajdera 1 (Veljkom) bili veoma dugački i po pravilu u nezgodno doba (trešteću teheransko-istambulsku treš narodnjačku muziku iz pozadine da ne pominjem). Svako od nas se seća barem jednog celovečernjeg razgovora koji se završio posle ponoći (u mom slučaju je jedan takav razgovor trajao od 22 do 01:30). Treba napomenuti da u slučajevima nekih problema na linku ili nešto može da se uradi za 5-10 minuta, pola sata u vrh glave ili ne može ništa bez izlaska ekipe, ali eto, nije Ćora jedini koji voli da maltretira tehničko osoblje. Pošto nismo najbolje razlikovali Provajdere 1 i 2 stalno smo ih mešali pa se jednom prilikom dogodilo neizbežno kada se Steva S. izlanuo i u razgovoru Provajdera 1 pomešao sa Provajderom 2 pa je gazda Veljko shvatio u čemu je jadac. I pre toga je u par navrata bilo blizu - na primer, jednom se desilo da je neko od kolega menjao kanale na ripiteru dok je bio na vezi sa Veljkom, pa je ovaj prateći kanale uzviknuo "Gle i oni menjaju kanale majku im "$#!J#$!!!". Naravno, to je bila promena na istom interfejsu. Na kraju su definitivno provalili šta se dešava ali nisu mnogo zamerili Ćori. I oni bi to isto radili da mogu pa su našli razumevanja za ovu sitnu Ćorinu smicalicu.

Jednom prilikom je jedan od neiskusnih operatera tehničke uspeo da čačkanjem onesposobi jedan od rutera preko koga je išao link do Petrovca, pa je meni zapalo da u kasnim večernjim časovima vlasniku Potprovajdera1 pomognem koliko mogu. Zapravo, pošto je kolega ubio link od Kovina do Drmna (gde se nalazio taj ruter), trebalo je da Veljko pristupi sa njegove strane tom ruteru i da uz moje instrukcije proba da ga vrati u život ako je moguće. Naravno, misli se na daljinski pristup. Jedina začkoljica je bila što bi morala da mu se da šifra koja se nalazila na desetak a možda i više drugih važnih rutera. Ćora je odobrio takvu akciju (znamo već kakav je njegov stav po pitanju sigurnosti) i prešli smo sa reči na dela. To nije išlo zbog slabog signala od njega do Drmna, pa je ostalo još nešto što sam predložio - da bivši direktor Podunavskog sektora, sa kojim je Ćora ostao u određenim specijalnim odnosima, pokuša da priđe preko trećeg interfejsa. Ovo sam predložio Veljku, ne pominjući naravno ime Radenka N, pošto sam pretpostavljao da je moguće da nisu u najboljim odnosima. Nisam dugo bio u firmi pa o tome nisam imao saznanja - podsećam Veljko je došao na scenu u međuvremenu. Malo kasnije je on u nekoj svojoj priči potvrdio koliko sam bio u pravu - "bla, bla, bla... A onom Nenadoviću ću da j...m majku!!!" :) Težak je život nas administratora, pomislio sam tada u sebi, i kakve sve sposobnosti i veštine moramo da posedujemo da bismo opstali u ovako surovom okruženju.

Teško je pobrojati i setiti se svih Ćorinih marifetluka, ali ovaj koji ću vam opisati teško da može da se zaboravi. Šta je garantovani pristup? To je vrsta ponude koja korisniku garantuje da će SIGURNO dobiti ono što je dogovoreno - npr. ako uzme pretplatu od 256Kbps/256Kbps, TriDe garantuje da će korisnik veći deo vremena (oko 99% ako se ne varam) imati toliki download odnosno upload. Dok obični korisnici potpisivanjem ugovora pristaju na tzv. agregaciju koja nije ništa nelegalno niti nepošteno, ovde korisnici dobijaju pravih 256 Kbps ili koliko već dogovore. Sve to naravno ima odgovarajuću cenu. Tako je na primer kada je obična 256K pretplata sa agregacijom 1:10 (što znači da otrilike 10 korisnika dolazi na 256 Kbps linka) koštala 1600 garantovana pretplata od 256K koštala nekih 11.500 CSD. Malo li je na ovu skupoću!

Jasno, ova ponuda je bila usmerena prvenstveno na ozbiljnije poslovne subjekte koji mogu da sebi priušte ovakve izdatke. Druga kategorija interesenata su oni kojima su jednostavno neophodne garancije po pitanju QoS-a, kao što su VoIP govornice. Sa tehničke strane, garantovani pristup je značio da se korisnik ne konektuje preko VPN servera kao ostali smrtnici već ima direktan izlaz a ograničenje brzine za njegov opseg IP adresa se vrši na izlaznom ruteru. Ćora je uspeo da uvali garantovani pristup i kome treba i kome ne treba, što nikako ne znači da su ga dobili svi koji su ga platili. U skladu sa principom APP, onaj za koga Ćora proceni da može da plaća a ne treba mu, išao bi preko obične konekcije a ne direktno što je prevedeno na srpski značilo da takvi korisnici dobijaju nešto što vredi 1.600 po ceni od 11.500 dinara! Ključna je bila procena da li ovakav potez može da prođe - Ćora je u tome uglavnom bio uspešan, naročito tamo gde je imao svoje ljude preko kojih je išlo sklapanje poslova!

Pošto smo u prethodnom pasusu obradili pojam garantovanog pristupa i način njegove realizacije u kompaniji TriDe, vreme je da na praktičnom primeru pokažemo kako to sve izgleda.

Zbog velikog broja kineskih građana na privremenom radu u Srbiji, jedan od popularnih biznisa koji je nastao su VoIP govornice. O čemu se radi? Toliki broj Kineza ima gomilu rodbine u Kini pa se javila potreba za što jeftinijom komunikacijom između njih. Fiksna telefonija ne dolazi u obzir pa je tako VoIP tehnologija ili narodski telefoniranje preko Interneta dobila svoju priliku. Po Pančevu i novobeogradskom Bloku 70 je niklo nekoliko tzv. kineskih govornica gde su pružane usluge zvanja Kine preko VoIP opreme. Ćora je na vreme napravio iskorak na ovaj segment tržišta, doduše u svojstvu provajdera Internet usluge pošto Kinezi izgleda ne veruju belim đavolima (da li bez razloga!?) pa ne idu u govornice koje ne drže njihovi sunarodnici. Prvi saradnik bio je popularni Džef koga dobro poznaju svi operateri tehničke u TriDe-u jer je on jedan od korisnika koji brže detektuju probleme na Internetu od bilo kog sistema za monitoring. Džef će biti tema posebnog teksta pa nećemo više o njemu.

Jedna od novijih igraonica kod Pančevačkog Buvljaka je od TriD-a zakupila garantovanih 256 Kbps. Sa njima je od starta bilo puno problema, skoro svake nedelje su zvali ili dolazili da se žale na loš protok koji u njihovom slučaju znači štucanje telefonske veze sa Kinom. Posle nekoliko meseci tih muka Ćora je izjavio "Daj da ih onda prebacimo na garantovani protok!" (!). Prebacio sam ih da izlaze direktno umesto dotadašnjeg VPN-a i od tada se broj razgovora podrške sa njima drastično smanjio.

Eh ti Kinezi, zbog čega tolika nepoverljivost u poslovanju sa uglednim domaćim privrednicima kao što je Ćora.